Ponekad moram da se zapitam da li mi je dosta adaptiranja klasika, ipak, ovako nešto uspeva da me uveri da mi je ipak samo dosta loših adaptacija.
Trećeg dana Šekspir festivala odigrana je predstava „Magbet/Košmar za dvoje” u produkciji turskog Tiyatro BeReZe po režiji Dogua Akala. Predstava je zbog loših vremenskih uslova održana u Pozorištu mladih umesto u Čortanovcima, pa ipak ni ova činjenica kao ni opasnost od moguće kiše nije uticala na brojnost publike, sala je svakako bila dupke puna.
Predstava je zbilja uspela da iznese i izvuče nešto sasvim novo od dela koje su svi ljubitelji pozorišta gledali desetine puta i to je zapravo najveći kompliment koji joj se može dati. Takozvana ,,Škotska predstava’’, iako sama po sebi najkraće Šekspirovo delo, u ovoj produkciji dodatno je skraćena, a ipak su zadržani svi ključni motivi, što nije uvek slučaj sa adaptacijama. S tim u vezi, likovi veštica su ovde predstavljeni na jedan od boljih načina koje sam video. Istovremeno su i prisutne, ali i uzimaju oblik glasova u glavi Magbeta, te se zapravo oseti kolika je njihova sveprisutnost u originalnom delu. I dodatno, uprkos broju glumaca koji naslov sluti, nijedan lik iz originalnog dela nije izostavljen i glumci su vrlo vešto prikazali svakog od njih na različit i upečatljiv način.
Pored toga, zbog forme u kojoj se nalazi u vidu jednočinke, teži se da radnja konstantno bude intenzivna na nekom nivou, a kako to nije uvek mogućno ako se držimo originala, brojne replike su prilagođene tako da budu u komičnoj formi iako to prvobitno nisu bile - bili to razgovori sa podanicima koje „glume” jastuci koje Magbet na kraju razgovora i šuta što je publika dočekala smehom, ili scena u kojoj je velika gozba na dvoru pretvorena u neku vrstu rejva, u kome su Magbetove strašne vizije te potom i nakon toga i smrt Ledi Magbet izneseni kroz konstantni kontrast između glasne muzike i strašnih replika koje oni izgovaraju.
Dodatna odlika je svakako i modernizacija predstave. I ova odlika ima pre svega za cilj da unese što više komičnih motiva i u većini slučajeva to vrlo uspešno čini. Ipak, istakao bih da su „telefonski” pozivi na kraju malo neukusan detalj koji nakratko ruši izgrađenu sliku o delu. Tome doprinosi i omanja greška u scenografiji, gde se ovde zapravo i ne koristi telefon već cvet uzima tu formu. Ipak, to je, čini mi se barem, jedina greška u scenografiji koja je osim toga vrhunska kroz celu predstavu. Sos od paradajza koji Ledi Magbet sprema, te potom i donosi do kreveta vrlo suptilno prikazuje njenu važnost prilikom kovanja plana o ubistvu kralja Dankana i svako scenografsko sredstvo koje se koristi vrlo direktno prenosi indirektna značenja koja su većini poznata jer je eto, u pitanju baš Magbet, pa se tako u predstavu sjajno uklapaju i podupirač za vrat, i toalet papir, i pištolj na vodu i svi ovi objekti izgledaju vrlo prirodno i ni u jednom trenutku se ne pomišlja da ne pripadaju tu gde su iskorišćeni.
Neke scene su malo duže nego što bi trebalo biti uprkos gorespomenutom skraćivanju i u navratima se čini da predstava traje malo duže nego što je to zapravo slučaj, ali sve u svemu, u pitanju je vrlo zabavna, vedra i najvažnije od svega nova adaptacija nečeg što je viđeno toliko puta i zato i valja preporučiti gledanje. Nekad je dovoljno da pozorište bude samo zabavno na jedan sasvim prost način i da iz njega izađete sa više energije nego što ste imali kad ste ušli.
Božidar Milovac
02/07/2023